Carbon Footprint

Carbon footprint odnosno ugljenični otisak predstavlja ukupnu količinu emisija gasova sa efektom staklene bašte koje nastaju direktno ili indirektno kao rezultat aktivnosti kompanije, proizvoda, usluge ili pojedinca.

Najčešće se izražava kroz količinu CO₂ ekvivalenta (CO₂e), odnosno zbir različitih gasova sa efektom staklene bašte preračunatih na njihov uticaj na klimatske promene.

Drugim rečima, carbon footprint pokazuje koliki je klimatski uticaj određenog poslovanja ili aktivnosti.

Danas ugljenični otisak postaje jedan od najvažnijih ESG pokazatelja jer investitori, banke, kupci i regulatori sve više analiziraju koliko poslovanje određene kompanije utiče na klimatske promene.

Carbon footprint može obuhvatati:

• potrošnju električne energije,

• korišćenje goriva,

• transport i logistiku,

• proizvodne procese,

• službena putovanja,

• nabavku sirovina,

• upravljanje otpadom,

• i aktivnosti u lancu dobavljača.

U praksi se obračun ugljeničnog otiska najčešće vrši kroz: Scope 1 emisije, Scope 2 emisije i Scope 3 emisije, u skladu sa GHG Protocol metodologijom.

Scope 1 emisije - Obuhvataju direktne emisije koje nastaju iz izvora pod kontrolom kompanije, kao što su:

• sagorevanje goriva,

• službena vozila,

• industrijski procesi,

• kotlovi i proizvodna postrojenja.

Scope 2 emisije - Predstavljaju indirektne emisije nastale kroz potrošnju kupljene električne energije, grejanja ili hlađenja.

Scope 3 emisije - Obuhvataju sve ostale indirektne emisije nastale kroz lanac vrednosti kompanije, uključujući:

• dobavljače,

• transport,

• poslovna putovanja,

• otpad,

• korišćenje proizvoda,

• i aktivnosti kupaca.

Za mnoge kompanije upravo Scope 3 emisije predstavljaju najveći deo ukupnog ugljeničnog otiska.

Praćenje carbon footprint-a danas više nije samo pitanje ekologije, već i pitanje poslovne strategije i konkurentnosti. Evropska regulativa, ESG standardi i održivo finansiranje sve više zahtevaju transparentne podatke o emisijama i klimatskim rizicima.

Posebno važnu ulogu imaju:

• CSRD direktiva,

• ESRS standardi,

• EU Taxonomy,

• CBAM mehanizam,

• i zahtevi investitora i banaka za ESG podacima.

Kompanije koje ne prate svoje emisije mogu se suočiti sa:

• većim troškovima poslovanja,

• otežanim pristupom finansiranju,

• regulatornim rizicima,

• gubitkom konkurentnosti,

• i reputacionim problemima.

Sa druge strane, kompanije koje aktivno mere i smanjuju svoj ugljenični otisak mogu ostvariti značajne koristi:

• veću energetsku efikasnost,

• niže operativne troškove,

• bolji pristup kapitalu,

• veću atraktivnost za investitore,

• i jaču tržišnu poziciju.

Smanjenje carbon footprint-a najčešće uključuje:

• energetsku efikasnost,

• korišćenje obnovljivih izvora energije,

• optimizaciju transporta,

• digitalizaciju procesa,

• upravljanje otpadom,

• i održivije lance snabdevanja.

U savremenom poslovanju ugljenični otisak postaje pokazatelj koliko je kompanija spremna za zelenu tranziciju i buduće tržišne zahteve. Zato carbon footprint više nije samo ESG termin, već važan deo strateškog upravljanja poslovanjem i dugoročne održivosti kompanije.